Gospođa ministarka

PREMIJERA “GOSPOĐE MINISTARKE” U ČIKAGU: Posveta Nušiću i pozdrav Srbiji iz moderne “Ivanjice”

Kada je Branislav Nušić pisao svoje verovatno najpoznatije delo, komediju “Gospođa ministarka”, nije ni sanjao da će, stotinak godina kasnije, umesto u Ivanjicu, po kazni, njegovi zemljaci i bez kazne, po usudu (što mu nekad dođe isto) odlaziti da sreću traže uzduž i popreko planete, poput jednog drugog njegovog junaka, Jovanče Micića, iz komičnog putopisa “Put oko sveta”.

A tek ni slutio nije da će isti ti “kažnjenici” igrati njegove predstave hiljadama milja daleko od otadžbine, čuvajući tako sećanje na zavičaj, jezik, ono što ih čini posebnima i drugačijima.

Upravo to se desilo na “daskama” prilično ispunjenog čikaškog “Irish American Heritage Centra”, na kojima je deo trupe Srpskog pozorišta “Mira Sremčević“, istina u nešto izmenjenim ulogama, i pojačan novim snagama, posle 12 godina ponovo udahnuoo život Nušićevom klasiku.

Predvođen duetom koji je izneo i prethodnu predstavu (2008), rediteljkom Ankicom Ratarac i tumačem glavne uloge, “ministarkom” Slavicom Petrović, ansambl našeg najstarijeg amaterskog pozorišta u Americi dokazao je da humor i satiru u nama neće satrti ni daljina ni praznina, koja nam ponekad puni duše u ovom programiranom i dozlaboga predvidivom, a ipak neizbežnom ekvilibrijumu.

Upravo ove dve neumorne heroine borbe za opstanak kulture među sve brojnijom ali duhovno sve skromnijom srpskom populacijom u Čikagu iznele su glavni teret ove predstave. Jedna iza kulisa, druga u prvom planu, svaka ispunjavajući svoj deo mozaika.

Sa nedvosmisleno konstruisanim rediteljskim mizanscenom koji je kreirala Ratarac, Slavici Petrović je ostalo samo da zablista. Što ona redovno i čini. Ovoga puta u ulozi Živke ministarke, koja kao da je stvorena za nju. Vešta u pravljenju atmosfere, lepljivog jezika i kretnje, ona vlada glumačkim amplitudama, te ženu iz naroda sa lakoćom transformiše u pokondirenu gospoju koja sriče prve lekcije “nobleraja”. Slavica Petrović oseća scenu i drži je pod kontrolom, čak i kada se na njoj na trenutke nalazi i po 10 karaktera. Ona vodi, ali se i podređuje svakome ko je dotakne, fizički ili rečju. Prava pravcata pozorišna mašina, perpetuum mobile.

Pitanje koje se neizbežno nameće dok apsolviramo još jednu njenu ulogu, glasi: A šta posle Slavice? Na žalost, trenutno se u ovdašnjem srpskom glumačkom esnafu ne nazire naslednica, neko ko bi mogao da preuzme štafetu i u budućnosti odigra dosta široki dijapazon uloga iz klasične pozorišne lektire. No, na svu sreću, može ona još, da igra i da nas raduje. Dok se ne pojavi ili ne stasa neka nova Slavica…

A na pozornici, oko nje, poput dva tasa na terazijama, ujka Vasa (Miša Petković) i zet Čeda (Dimitrije Stefanović). Jedan da suflira, drugi da kontrira. Ovaj potonji, što zadatom dramaturgijom, što odličnom i energičnom rolom, upside-down komunikacijom sa Živkom ministarkom, dao je predstavi onaj ključni zamajac koji je na kraju i doveo do njene katarze.

Mladi Kiril Anastasov (kao sin Raka) još je jednom dokazao raskošan talenat i najavio lepu budućnost. Beskompromisan u izrazu, rođeni šmeker, ovaj dečak bi jednog dana, ukoliko ga to bude zanimalo, mogao da ode i korak dalje od pozorišta etničke manjine.

Ostali vrlo dobri i vrlo svesni koliko je za ovakvu predstavu važna timska igra. Svako na svoj način i u skladu sa prostorom koji je imao na raspolaganju, dao je doprinos da ova premijera uspe i da se tek u jedva primetnim nijansama razlikuje od izvedbi profesionalnih pozorišta i glumaca, koji probe ne drže u sitne sate, posle 8-časovnog ili 10-časovnog radnog vremena.

Publika je to znala da ceni, pa je na kraju burnim, apsolutno zasluženim aplauzima, nagradila taj trud i talenat.

Već antologijski kostimi Mirjane Ješović (koja se pojavljuje i u predstavi kao tetka Savka) dočarali su Nušićevo i Ministarkino doba ubedljivo, stvarajući iluziju da se davno prošlo vreme da oživeti, pa makar i na dva sata. Uostalom kao i muzika koju je po arhivama kopao i pažljivo posložio Milinko Kostić Kole.

Još jedan univerzalac, Milenko Šišarica, po vokaciji sportista, ali u čikaškim umetničkim krugovima poznatiji kao glumac i scenograf, bio je na uobičajeno visokom nivou. I u jednoj i u drugoj funkciji, na sceni i sa alatom u ruci. Ovoga puta zasluge za scenografiju podelio je sa kolegom “ministrom”, Mioljubom Ljupkom Stefanovićem.

Dok su spremale premijeru “Gospođe ministarke”, Ankica Ratarac i Slavica Petrović s uvažavanjem su se odnosile prema autentičnom Nušićevom rukopisu, držale se klasične naracije i ambijenta koju ista stvara, ali su nam ipak priuštili zadovoljstvo i izazov da u nekim segmentima, između redova, dešifrujemo i poruke koje zadiru u današnju srpsku stvarnost. Stvarnost u kojoj je “Ivanjica”, na žalost, postala nacionalna paradigma i sudbina.

Kada je pre jednog veka, pišući svoja čuvena dela, Nušić karikirao ondašnju Srbiju, on je, to se danas jasno vidi, bez karikiranja i preterivanja, precizno i detaljno, naslikao ovu današnju…

Piše: Antonije Kovačević

Rekli su o predstavi Gospodja Ministarka:

GLAS ZAPADNE SRBIJE